KUSTOS / MUZEJSKI STRUČNJAK GODINE
SNEŽANA TOŠEVA
Približite nam svoj rad: kojim problemima se bave Vaši projekti, šta će
poboljšati i koja rešenja ponuditi muzejskoj sceni
Srbije?
Na ovo pitanje mogu da odgovorim samo iz
ličnog
ugla, jer jedino tako pokušavam da sagledam svoje mesto
i ulogu u poslu kojim se bavim. Ono ka čemu
težim je očuvanje arhitekture i graditeljstva u Srbiji i prezentacija njihove istorije, prvenstveno
putem fonda koji se nalazi u Muzeju nauke i tehnike. U
kontekstu očuvanja nasleđa u jednom širem smislu,
naročito sam ponosna na život tog materijala koji se kontinuirano objavljuje u
diplomskim radovima, doktoratima, naučnim radovima, knjigama i izlaže na izložbama širom sveta. Među
mojim osnovnim ciljevima su uporna nastojanja da se taj život održi i da se nađe balans između
tradicionalnih načina prezentacije i izazova vezanih za
nove tehnologije. Svesna kompleksnosti teme,
mislim da u traženju kompromisa, ne treba snižavati
kriterijume i kvalitet onoga što bi muzeji trebalo
da rade. Kao neko ko prvenstveno veruje u
ličnost, mislim da je ključ napretka muzeološke scene
u Srbiji prvenstveno u težnji svakog od nas da
što bolje i odgovornije radi uzvišeni posao koji nam je poveren.
Šta za Vas, kao dobitnika, predstavlja nagrada NK ICOM-a za muzejskog stručnjaka
godine?
Počastvovana sam što sam dobila nagradu od
kolega, iz ugledne strukovne organizacije kakva je NK ICOM Srbija. Posebno mi je drago što sam nominovana za
projekte koji su realizovani 2019. godine, kada je Muzej obeležavao trideset godina svog
postojanja. Saznavši za nagradu, istovremeno sam saznala i podatak da je akademik
Aleksandar Despić, osnivač Muzeja nauke i
tehnike, kao predsedavajući NK ICOM-om 1993.
godine jedan od najzaslužnijih za očuvanje njegovog funkcionisanja. Imajući na
umu sve te činjenice, kao dokaz da u životu ništa
nije slučajno, nagrada koju sam dobila ima poseban
značaj za mene, kao i za Muzej u celini.
Šta, prema Vašem mišljenju, čini „idealnog” muzejskog
stručnjaka?
Mislim da je suština u težnji da što bolje
radim posao za koji sam se opredelila, koji volim i koji imam sreće i neku vrstu privilegije da obavljam. U mom
slučaju, čime god da se bavim, od prikupljanja građe
i predmeta, preko istraživanja, do pisanja i kreiranja
izložbi, uvek su prisutni entuzijazam i posvećenost
koji me prate od ideje do realizacije. Ljubav i
energija koju uložim uvek se vrate na najlepši i najneverovatniji način, tako
da je gotovo svaki posao začinjen nekom lepom
anegdotom. Ta lepota (koja će spastic svet)
kojom se bavim i koju pokušavam da sačuvam i
podelim sa drugima je neverovatan pokretač koji me
nosi i stalno inspiriše.
Kakav je Vaš odnos
sa
ustanovom u okviru koje
delujete?
Svih ovih godina težila sam da uspostavim
balans
između zvanične politike Muzeja i onoga što je deo mog posla. Kao individualcu sa čijom se energijom
ponekad nije lako nositi, a koja ponekad bude i
pogrešno shvaćena, sloboda u ostvarenju zamisli veoma mi je važna. Svesna sam
odgovornosti javnog posla, a od presudnog
značaja za ostvarivanje svih mojih projekata je
poverenje i sloboda koju dobijam prvenstveno od direktora Rifata Kulenovića.
To mi daje snage da izdržim sva iskušenja kroz koja prolazim, trudeći se da opravdam poverenje koje mi je ukazano.
