05.01.2021.


Интервју са музејским саветником Снежаном Тошевом поводом ИКОМ-ове награде

KUSTOS / MUZEJSKI STRUČNJAK GODINE
SNEŽANA TOŠEVA

Približite nam svoj rad: kojim problemima se bave Vaši projekti, šta će poboljšati i koja rešenja ponuditi muzejskoj sceni Srbije?

Na ovo pitanje mogu da odgovorim samo iz ličnog ugla, jer jedino tako pokušavam da sagledam svoje mesto i ulogu u poslu kojim se bavim. Ono ka čemu težim je očuvanje arhitekture i graditeljstva u Srbiji i prezentacija njihove istorije, prvenstveno putem fonda koji se nalazi u Muzeju nauke i tehnike. U kontekstu očuvanja nasleđa u jednom širem smislu, naročito sam ponosna na život tog materijala koji se kontinuirano objavljuje u diplomskim radovima, doktoratima, naučnim radovima, knjigama i izlaže na izložbama širom sveta. Među mojim osnovnim ciljevima su uporna nastojanja da se taj život održi i da se nađe balans između tradicionalnih načina prezentacije i izazova vezanih za nove tehnologije. Svesna kompleksnosti teme, mislim da u traženju kompromisa, ne treba snižavati kriterijume i kvalitet onoga što bi muzeji trebalo da rade. Kao neko ko prvenstveno veruje u ličnost, mislim da je ključ napretka muzeološke scene u Srbiji prvenstveno u težnji svakog od nas da što bolje i odgovornije radi uzvišeni posao koji nam je poveren.


Šta za Vas, kao dobitnika, predstavlja nagrada NK ICOM-a za muzejskog stručnjaka godine?

Počastvovana sam što sam dobila nagradu od kolega, iz ugledne strukovne organizacije kakva je NK ICOM Srbija. Posebno mi je drago što sam nominovana za projekte koji su realizovani 2019. godine, kada je Muzej obeležavao trideset godina svog postojanja. Saznavši za nagradu, istovremeno sam saznala i podatak da je akademik Aleksandar Despić, osnivač Muzeja nauke i tehnike, kao predsedavajući NK ICOM-om 1993. godine jedan od najzaslužnijih za očuvanje njegovog funkcionisanja. Imajući na umu sve te činjenice, kao dokaz da u životu ništa nije slučajno, nagrada koju sam dobila ima poseban značaj za mene, kao i za Muzej u celini.


Šta, prema Vašem mišljenju, čini „idealnog” muzejskog stručnjaka?

Mislim da je suština u težnji da što bolje radim posao za koji sam se opredelila, koji volim i koji imam sreće i neku vrstu privilegije da obavljam. U mom slučaju, čime god da se bavim, od prikupljanja građe i predmeta, preko istraživanja, do pisanja i kreiranja izložbi, uvek su prisutni entuzijazam i posvećenost koji me prate od ideje do realizacije. Ljubav i energija koju uložim uvek se vrate na najlepši i najneverovatniji način, tako da je gotovo svaki posao začinjen nekom lepom anegdotom. Ta lepota (koja će spastic svet) kojom se bavim i koju pokušavam da sačuvam i podelim sa drugima je neverovatan pokretač koji me nosi i stalno inspiriše.

Kakav je Vaš odnos sa ustanovom u okviru koje delujete?

Svih ovih godina težila sam da uspostavim balans između zvanične politike Muzeja i onoga što je deo mog posla. Kao individualcu sa čijom se energijom ponekad nije lako nositi, a koja ponekad bude i pogrešno shvaćena, sloboda u ostvarenju zamisli veoma mi je važna. Svesna sam odgovornosti javnog posla, a od presudnog značaja za ostvarivanje svih mojih projekata je poverenje i sloboda koju dobijam prvenstveno od direktora Rifata Kulenovića. To mi daje snage da izdržim sva iskušenja kroz koja prolazim, trudeći se da opravdam poverenje koje mi je ukazano.