03.04.2020.


Актуелна тема: историја пандемија

Интервју са др Јеленом Јовановић-Симић, историчарком медицине и кустоскињом Одсека историје медицине при Музеју науке и технике у Београду.


* Актуелна пандемија корона вируса уздрмала је социјални, економски и здравствени систем глобалног савременог света. Колико јуче чинило се да су масовне смртоносне епидемије део прошлости, а данас постаје очигледно да је то била заблуда не само обичног грађанина већ и политичких и економских елита чак и у најразвијенијим државама. Мислите ли да је тај “сићушни, невидљиви непријатељ” изненадио и медицинску и фармацеутску професију?

Недовољна припремљеност здравствених система свих држава за превенцију и борбу с епидемијом говори у прилог “изненађењу”. А не би требало да га буде, бар не у оволикој мери, јер су након пандемије САРС-а 2003. године, која је била прва пандемија у 21. веку, у стручним медицинским часописима објављени радови у којима се упозоравало на опасност од мутације Коронавируса и на могућност пандемијског ширења обољења изазваних новим типовима вируса у будућности. Садашњи начин живота, са интензивним трансфером људи и економском разменом животних намирница, не оставља простор за идеје да ће нека висококонтагиозна болест која се појави у удаљеном крају света бити брзо локализована, да ће се „то дешавати неком другом“. С друге стране, за озбиљно схватање и прихватање (увођење у медицинску праксу) нових сазнања, медицини је одувек требало извесно време. На примеру трагичне епидемије тифуса у Србији 1914/1915. године видело се да су необавештеност, неверица и последично неправовремено непредузимање превентивних мера веома скупи. Наиме, о открићу француског научника Шарла Никола из 1909. године –  да проузроковача пегавог тифуса (непознатог до 1916. године) преноси бела ваш – писано је од маја до октобра 1913. године у свескама Народног здравља – додатка нашег првог и тада јединог стручног медицинског листа, Српског архива за целокупно лекарство. Ништа, међутим, није било предузето у циљу развијања стратегије депедикулације (уништавања вашију) иако се епидемија пегавог тифуса појавила те године, током Другог балканског рата.

* Светска здравствена организација је недавно упозорила да се овај смртоносни вирус не може успешно сузбити само репресивним мерама већ да га треба напасти синхронизованом глобалном акцијом. Има ли у новијој историји примера заједничке међународне борбе против пандемијске болести?  

Управо је пандемија САРС-а пример међународне сарадње која је дала добар резултат.  Акцију је координирала Светска здравствена организација у сарадњи са Глобалном мрежом за упозорење и одговор на епидемију (Global Outbreak Alert & Response Network) и њеним партнерима које чини 115 националних здравствених служби, академских институција, техничких институција и појединаца.

* Каква су ранија домаћа и међународна искуства са епидемијама ?

Током последње епидемије куге у Србији, која је била импортована из Турске 1837. године, акцијом сузбијања епидемије руководио је аустријски стручњак, директор Земунског карантина др Карло Нађ у сарадњи са Аврамом Петронијевићем који је био постављен за државног комесара за сузбијање куге. Нађ је са групом карантинских службеника у Србију дошао по захтеву који је аустријској влади упутио кнез Милош Обреновић чим је добио вести да се епидемија из Турске приближава српској граници. Захваљујући брзом деловању и строгим, бескомпромисним мерама (потпуно затварање границе према Турској, успостављање привремених карантина и четвороструког санитарног кордона око заражених места, спаљивање свог покућства у домовима оболелих и смртна казна за прекршиоце здравствених наредби) епидемија је однела далеко мање живота него претходна, из 1814. године. Кнез Милош је као добар домаћин водио бригу о народу али је био и мудар политичар – знао је да Србији предстоји борба за потпуну самосталност, а за њу су били потребни људи, здрави људи који ће да плаћају порез (јер рат кошта) и да носе пушку када дође време. Разумљиво је да је Аустрија упућивањем стручне помоћи Србији штитила своју границу.

Већ поменута епидемија тифуса (заправо истовремена појава епидемија три врсте тифуса – трбушног, пегавог и повратне грознице) из 1914/1915. године такође је пример заједничког рада иностарних и домаћих стручњака. Српска влада је у јануару 1915. године формирала Државни одбор за сузбијање заразних болести али је убрзо постало јасно да без иностране помоћи неће бити могуће ставити епидемију под контролу. Зато је влада упутила молбе за помоћ владама савезничких земаља. Прва се одазвала Велика Британија која је послала војномедицинску мисију под називом Британска војна болница прикључена српским армијама (The British Military Hospital attached to the Serbian Armies) која је имала специјалан задатак да изврши анализу епидемије, направи план и предузме њено сузбијање. Делатност управо ове мисије, уз сарадњу српских институција, као и медицинских мисија које су дошле из Француске, САД, Русије и других земаља, кључно је допринела брзом сузбијању епидемије. Међутим, епидемија је дотле, током шест месеци колико је трајала, однела око 135.000 живота.

* Упркос што се поуздано зна да све опасније вирусне заразе потичу од животиња поједини епидемиолози сматрају да су епидемије последица људских активности. Колико традиција, култура, пословање и стил живота утичу на здравствену културу грађана?

Управо све то, поред законске регулативе и контроле њеног спровођења, утиче на уобличавање здравствене културе једног друштва. Здравствено просвећивање које подразумева како искорењивање по здравље рђавих обичаја и навика, тако и едукацију грађанства о важним здравственим питањима, никада не губи на актуелности. Мењају се, углавном, само циљни проблеми и методе рада. Након доношења првог системског здравственог закона у Србији 1881. године, деценије су морале да прођу док се, на пример, није искоренио обичај целивања покојника и држање опела над отвореним сандуком. Још у другој деценији 20. века, у време када је у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца на темељу тешких искустава страдања становништва од заразних болести током Првог светског рата развијана мрежа превентивно-медицинских установа (први пут, јер такве установе нису постојале у земљама које су ушле у њен састав), констатовано је да је здравствена култура мерило културе једног народа.

* Због епидемије у Србији и неким другим државама уведено је ванредно стање са мерама као што су принудна изолација и забрана кретања. Какве су мере на нашим просторима предузимане поводом неке раније масовне заразе?

Принудна изолација особа суспектних на заразу веома је стара мера. Познато је да је спровођена у карантинима, који су од 14. века успостављани ради заштите од ширења епидемије куге. Србија је у периоду од 1829. до 1836. године изградила санитетски кордон који је опасивао целу границу ка Турској, а дуж њега, на важним путевима били су подигнути карантини. У њима су задржавани путници од једног до чак 85 дана, у зависности од тога да ли је у близини границе постојало епидемијско жариште. Сва роба, свака ствар која је улазила у земљу подвргавана је дезинфекцији. Такозвани Карантински санитет био је најважније одељење здравствене службе и постојао је до пред крај 19. века. У 20. веку, посебно у његовој другој половини, након увођења антибиотика и свеобухватне активне имунизације становништва у медицинску праксу, изгледало је да су карантини у Европи институције прошлости. Међутим, да борба са карантинским болестима није била завршена, видело се и на примеру епидемије великих богиња која је избила у Југославији 1972. године. Због недовољног нивоа колективног имунитета (у Југославији од 1930. године није било великих богиња али су постојали законски прописи о групацијама становништва које се обавезно заштићују вакцинацијом који ипак нису доследно поштовани) болест се веома брзо ширила. Успостављени су привремени карантини, којих је било четири типа – карантини здравствених установа; карантини у посебним објектима (хотелски / пансионски); карантини читавог насеља и кућни карантини. Сви су били под полицијским надзором, са најстрожом забраном уласка и изласка. У њима су спровођени обавезна вакцинација и ревакцинација свих лица у карантину, свакодневна здравствена контрола, изолација у случају појаве вариоле. Главна противепидемијска мера била је масовна вакцинација становништва.

* Упркос огромном напретку науке, медицине и фармације, у добром делу становништва Србије и данас је прилично популарна тзв народна медицина, чак и неке средњевековне “рецептуре”. Како то објаснити?

Познато је да се у кризним ситуацијама, када су руковођени страхом од непознатог, људи често понашају нерационално. Праксе такозване народне медицине, које су у време османске владавине нашим просторима биле готово једино и заступљене у борби са разним болестима, остале су актуелне до данашњих дана. С једне стране, узрок би се дакле могао потражити у дубоко укорењеним народним обичајима, а с друге стране у немогућности данашњег здравственог система да у потпуности одговори на здравствене потребе становништва (дуго чекање на пријем код лекара и на вршење медицинских процедура, честа ускраћеност за детаљна лекарска објашњења и друго).

* Учестале су стручне прогнозе да ће последице ове пандемије бити најтеже од Другог светског рата. Историјски, које епидемије у Србији су биле најтеже у погледу смртности, те у социјалном, економском и политичком смислу?

Почев од 13. века па све до поменуте епидемије из 1837. године, Србију су у сваком веку погађале епидемије куге. Однеле су велики број живота, чак толико да су бројна села била сасвим опустела. Последично, биле су праћене епидемијама глади и општим слабљењем народа у сваком смислу – економском, културном, такође и у погледу његовог одбрамбеног потенцијала. Осим куге, народ је тешко страдао у епидемијама великих богиња и колере. У 19. веку, након увођења обавезне вакцинације и ревакцинације против великих богиња и ригорозних законских мера за њихово спровођење (забране школовања, венчавања, пријема у службу невакцинисаних лица) стопе обољевања и умирања почеле су да опадају али се болест и даље јављала у епидемијама мањих размера зато што је и тада у народу било отпора према вакцинацији. Борба против колере, која је такође односила велики број жртава била је такође тешка и неизвесна јер се дуго није знало како болест настаје, како се шири, а наравно, ни како би требало да се лечи. Откриће британског лекара Џона Сноуа из 1848. године, управо у току треће пандемије колере, да болест проузрокује нека ситна честица, “контагион”, која се налази у контаминираној води те да код оболелог бива прво нападнут систем органа за варење, није било широко прихваћено у медицинским круговима.

* Услед бриге и борбе против вируса уследила су подсећања на епидемију великих богиња у Србији 1972. године када је та опака болест однела 35 живота, док је оболело 175 људи. Наслућује се да би последице епидемије короне могле бити знатно теже па су и државне мере знатно радикалније. Значи ли то да као грађани, институције и цело друштво нисмо извукли праве поуке из епидемије од пре пола века?   

Стиче се такав утисак, при чему наша земља није изузетак. У новембру 1972. године у Југославији, у Примоштену, одржан је научни скуп на којем је извршена свеобухватна и детаљна евалуација свих аспеката епидемије великих богиња. Критички је сагледана читава ситуација, маркиране су слабости здравственог система и предложене мере које би требало да се спроведу у циљу ефикасније борбе против карантинских болести у будућности. Неке од тих мера актуелно звуче и у данашњој ситуацији епидемије КОВИД-19, а то су, на пример, оне које се односе на правовремено обезбеђење резерви средстава за специфичну заштиту, хемиопрофилаксу, дијагностику и лечење; затим на унапређење служби за брзу лабораторијску дијагностику карантинских болести; потом на систематску обука здравствених радника за борбу против карантинских болести и планско и систематско здравствено васпитање становништва.

* Широј јавности је мало познато да је после Другог светског рата Југославија постала седма држава у свету, после САД, Француске и Енглеске, у којој се производио пеницилин. Шта је то значило за медицинске потенцијале Југославије и Србије?

Због изразито лошег здравственог стања становништва, Агенција Уједињених нација за помоћ и обнову (УНРА) 1948. године купила је као поклон Југославији једну фабрику пеницилина у Канади. Југословенски пеницилин произведен је већ 1949. године, а у мају 1950. године одобрено је стављање лека у промет. То је омогућило знатно ефикаснију борбу против масовних заразних болести које су биле највећи здравствени проблем у периоду обнове земље.


НАЈВЕЋЕ (ПОЗНАТЕ) ЕПИДЕМИЈЕ У СРБИЈИ
У току Другог балканског рата 1913. године од колере је умрло приближно 5.000 људи.
У Првом светском рату, од септембра 1914. до марта 1915. године епидемија пегавог тифуса усмртила је између 135.000 и 150.000 становника.
У епидемији великих богиња (вариола вера) 1972. године живот је изгубило 35  житеља Србије. 


НАЈСМРТОНОСНИЈЕ ЗАРАЗЕ У ИСТОРИЈИ
“Атинска куга”: Од епидемије тифусне салмонеле, 430 година пре нове ере, смртно је страдао сваки трећи становник Атине и околине, а процене су да је укупно умрло између 75 и 100 хиљада људи.
“Антонинијева куга”: Од 165. до 180. године нове ере епидемија изазвана великим богињама која је погодила Римско царство однела је приближно пет милиона живота.
“Јустинијанова куга”: Прва потврђена апидемија куге у историји у периоду од  541. до 750. године усмртила је између 30 и 50 милиона људи на простору од Египта до Византије. Процењује се да је куга убила између четвртине и половине људске популације у тада познатом свету.
“Црна смрт”:  Између 1346. и 1350. године од друге велике пандемије куге широм Европе умрло је приближно 50 милиона људи што је, према проценама историчара, била трећина становништва ондашњег “старог континента”. “Црна смрт” је била прва у низу од најмање 100 европских епидемија куге које су се периодично јављале до 19. века и убиле укупно више од 200 милиона људи.
“Мишја грозница”:  Од 1545. до 1548. и поново 1576. године хеморагична грозница са бубрежним синдромом или “мишја грозница” усмртила је десетине милиона људи. Највећа епидемија избила је у Мексику где је, према различитим изворима, од болести умрло између пет и 15 милиона људи или тада приближно 80 одсто становништва те државе.
Велике богиње:  У медицинској литератури се наводи да је болест први описао Теу Ћиу Фа 1122. године п.н.е., затим је описао Гален у 2. веку, а Разес у десетом. Абисинска војска је пренела болест на Арабијско полуострво у 6. веку, Маври су је унели у Европу током освајања Шпаније, а крсташки ратови допринели су њеном епидемијском ширењу. Ова веома заразна болест коју изазивају две врсте вируса вариоле, до 18. века убијала је сваке године више стотина хиљада становника. У 20. веку од великих богиња је умрло између 300 и 500 хиљада људи. Планетарним вакцинацијама вирус је искорењен и има га само у лабораторијама.
Колера:  Прва позната пандемија ове опаке болести трајала је од 1817. до 1823. године а верује се да је од тада до данас убила више од 4 милиона људи широм света. Забележено је седам пандемија: 1816-1826, 1829-1851, 1852-1860, 1863-1875, 1881-1896, 1899-1923. и 1961-1970. године. Болест је још активна, нарочито у Азији.
“Шпанска грозница”:  Шпански грип или Шпанска грозница била је једна од најсмртоноснијих пандемија у историји човечанства, која је трајала од 1918.до 1920. године и, према различитим проценама, убила између 20 и 100 милиона људи широм света. Ова болест је однела више живота него Први светски рат.
Туберкулоза: Болест је присутна од праисторије до данас. Скелетни остаци показују да је туберкулозу имао праисторијски човек (40. век п. н. е.). Као посебна идентификована је тек почетком 19. века а адекватно лечење је омогућено тек са почетком лечења антибиотиком 1942. године. Сваке године од туберкулозе умире два милиона људи, што је чини најсмртоноснијом заразном болешћу данашњице  после сиде.
Сида: Сида је полно преносива болест као последњи стадијум инфекције изазване вирусом ХИВ који напада имуни систем, због чега организам није у стању да се брани ни од најмањих инфекција. Према подацима програма Уједињених нација и Светске здравствене организације о ХИВ вирусу и сиди, од појаве овог обољења, почетком 60-их, закључно са 2008. годином од компликација повезаних са сидом умрло је приближно 25 милиона људи. Прошле године од болести везаних за сиду у свету је умрло око 770.000 људи док је 38 милиона било инфицираних вирусом ХИВ-а.