Тифус 1915.

Прво од њих се односи на број жртава, који није утврђен јер потпуни статистички подаци не постоје. Подаци о обољевању и умирању војника, официра и заробљеника сачувани су делимично, у записима појединих лекара који су после Првог светског рата објављени, док је архива војног санитета уништена у Краљеву, пред повлачење војске преко Албаније и Црне Горе ка Грчкој. С друге стране, обољевање и умирање цивилног становништва до данас нису детаљно проучени. Друго питање које се поставља јесте: да ли се епидемија могла избећи или бар сузбити пре него што је однела толико живота? У бројној литератури разматране су, стога, све оне „слабе карике“ које су појединачно или пре заједно, довеле до трагичног исхода, а односе се на проблеме тадашње организације санитетске службе, бројност и стручност лекарског кадра, а затим и на удео који су у том погледу имале животне прилике у ратом разореној и исцрпљеној земљи. Треће питање односи се на сâм настанак епидемије и на могућност да је она била вид биолошког рата. Разматрања те претпоставке, која за сада није доказана, темеље се на чињеници да је аустроугарска војска, након повлачења из Србије крајем 1914. године, оставила у Ваљеву око 3500 својих војника, рањених и оболелих од заразних болести, међу којима је било оболелих од пегавог и повратног тифуса.