Изложбу су приредили: Музеј науке и технике и Галерија науке и технике САНУ
Аутор: Милош Јуришић
Организатор: Ања Радаковић
На изложби је представљено 40 уметничко–документарних фотографија београдских здања која су најрепрезентативнији примери сецеције у Београду. Фотографије са ове изложбе ући ће у фонд студијске збирке Одељења архитектуре Музеја науке и технике.
Сецесија је значајан стилски правац који се појављује крајем 19-ог века у многим областима, а највише долази до изражаја у архитектури. Тада долази до радикалних промена у примени конструкције, нових материјала (гвожђе) и схватању просторне концепције. Код нас се јавља на самом почетку 20-ог века и најзначајнији српски архитекти примењују овај нови стилски правац (М.Антоновић, Н.Несторовић, П. и Ђ.Бајаловић, П.Поповић, С.Јовановић, Б.Таназевић). У Београду у раздобљу до Првог светског рата сецесија као правац доминира у београдској архитектури и присутна је до двадесетих година 20-ог века. Сецесија је значајна такође као правац и по томе што је ауторима дозвољавала инспирацију и у националном наслеђу и у томе је најзначајнији преставник Бранко Таназевић (зграда Телефонске централе на углу улица Косовске и Палмотићеве, као и зграда некадашњег Министарства просвете, данас Вукова задужбина).
Изложба Милоша Јуришића је посвећена распрострањености сецесије у београдској архитектури, стилу у српској уметности који још увек није потпуно истражен. Она обећавајуће охрабрује и због тога што је приређивач Музеј науке и технике, а аутор фотограф ове установе. Опредељујући се да наступи посредовањем фотографске слике, Јуришић је открио две компоненте своје истраживачке личности. Као пасионирани сакупљач старих разгледница, засновао је своје поверење у документарну веродостојност и комуникацијску дејственост фотографије. Истовремено, он је привржени корисник и креативних понуда фотографске камере којој је, кроз своју селекцију, поверио откривање особености и вредности београдске сецесије у градитељству. Није обична занимљивост да је најстарија сачувана сецесијска зграда Београда „Дом Друштва за улепшавање Врачара“ из 1901―1902. године, претрпела између два светска рата измене, а да су јој рестауратори недавно вратили првобитни изглед на основу старе фотографије из 1909. године.
Не треба губити из вида да је сецесија нескривено тежила постизању угодности, не ретко и на штету функционалности, навукавши тешку квалификацију кича. Међутим, критици „лажне уметности“, „живота у ружичастом“, кићења орнаментиком, може се понудити макар једна одлика каквом је сецесија човекољубиво бојила своју идеологију: право сваког човека на уживање у целокупној, па и визуелној ведрини животног амбијента. Сви судеоници посвећено су служили томе, високим прагом занатског мајсторства и инвенције. На темељу поборништва за слободу уметничких идеја делали су и српски архитекти на почетку XX века, свакако знајући за гесло уписано на фасади изложбеног павиљона бечке „Сецесије“ из 1897. године: „Епоси њена уметност, уметности њена слобода“. Демократског духа и слободне праксе, они су се уклопили у атмосферу година просперитета човечанства пред катастрофу Светског рата, али истовремено отварали пут даљој модернизацији српске архитектуре.
проф. др Миодраг Јовановић
