Све наше везе:
Развој службе телекомуникација
Највећи део експоната део су вредне колекције Спомен–собе Бригаде везе и
до сада нису представљени широј јавности на овај начин, као и из збирки Војног
музеја, Музеја науке и технике и приватних колекција.
Посетиоци ће имати прилику, поред осталог, да виде шифрарску морнаричку машину „Енигму“ чије је дешифровање убрзало крај Другог светског рата, шпијунски кофер америчке производње примопредајник АР 11 произведен 1942. године, комуникациони уређај у коферу који је носила пратња Јосипа Броза Тита у случају отказивања осталих система веза, први примач радио сигнала „Викинг“ са горским кристалом из 1925. године, моторна возила Заставу АР55, ТАМ 5000 и 110,са комплетним средствима комуникације итд. Такође, биће представљени оригинални уређаји стране производње и њихови пандами југословенске производње.
Постоје многи извори који сведоче о потреби да се успостави комуникација
на даљину, као и о различитим начинима на које се то чинило још откако постоји
човечанство. Међутим, о правом и убрзаном развоју телекомуникација можемо
говорити тек од 19. века. Изум телеграфа, а затим и телефона и радија, на крају
и интернета у савремено доба, убрзао је пренос информација и омогућио нам
да освајамо све веће и веће раздаљине, а тај пренос траје и данас.
Иако је значај брзог и тачног информисања увек
неспоран, током ванредних ситуација и ратних стања од њега суштински зависе
људски животи. Због тога је развој организација војних служби везе током
историје био од велике важности. Србија је прешла дуг пут од преношења порука
татарском службом коју је наследила од Отоманске империје након стицања
аутономије у 19. веку, преко балканских ратова и Првог светског рата, када је
почињала да користи савременије апарате и даљег развоја средстава и службе везе
у 20. веку, па све до данас. Тај пут је био обележен многим тешкоћама, од
недостатка савремених средстава, до мањка обучених оператера, које су се
постепено превазилазиле систематским школовањем стручног кадра и већим
улагањима у набавку телекомуникационих средстава, као и у развој домаће
производње после Другог светског рата. Тада је војска заједно са цивилним
стручњацима и установама покренула низ истраживачких и развојних пројеката, а
њихови резултати су постајали део производње. Истина, нека од наведених
средстава, по концепцији, а нарочито по технологији производње, нису спадала у
врхунске домете тадашње електронике у свету. Без обзира на то, то је био
изузетан успех домаћих снага јер се земља све више ослобађала увоза и
зависности од иностранства, а наша војска је добијала врло ефикасна,
функционална и употребљива средства и системе веза.