Аутори: Дарио Чупић и Милан Познановић
Дигитална реконструкција: Дарио Чупић
Дизајн каталога и организација: Иван Станић
Аутори поставке: Дарио Чупић, Милан Познановић и Иван Станић
Постојало је доста нејасних представа и информација о објекту који се сматра једним од најбитнијих дела архитектуре са наших простора – павиљону Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца на Светској изложби у Барселони 1929. Захваљујући ауторима, архитекти Дарију Чупићу и историчару уметности Милану Познановићу, као и сараднику на пројекту архитекти Милану Миловановићу, велики број битних непознаница је одгонетнут, па се отуда и наметнуо назив изложбе – Мистерија Брашовановог павиљона из 1929. године.
Захваљујући дугогодишњем истраживању, у могућности смо да први пут видимо реконструкцију спољашњости и унутрашњости павиљона, велики број до сада необјављених оригиналних фотографија, тачно идентификујемо скулптуру која је стајала испред објекта и сазнамо о утицајима, недоумицама и могућностима будућих истраживања. Цео истраживачки процес не би било могуће спровести да није било дигитализације која је учинила да многе светске архиве постану доступне и на интернету. Процес је захтевао упорно претраживање доступних умрежених дигитализованих архива и обраду прикупљених података у форми архивских докумената и старих фотографија помоћу специјализованих софтверских алата.
Изложба и каталог представљају пресек дугогодишњег истраживачког рада, једног исцрпљујућег процеса са јасним циљем да актуелизују одређене теме. Аутори су, бавећи се темама међуратне архитектуре на нашим просторима, попунили неке од празнина у познавању опуса архитекте Драгише Брашована и бацили ново светло на тумачење стилова, као и на однос модернизма и ар декоа, и на тај начин су учинили опипљивијим портрет тог времена.
Музеј науке и технике, који баштини и историју архитектуре и грађевинарства на нашим просторима, препознао је значај овог истраживања и подржао иницијативу која је употребом нових техника и технологија померила границе у циљу стицања нових сазнања битних за историју науке, уметности и технике на нашим просторима.
ДРАГИША БРАШОВАН
У архитектури која је настала на нашим просторима, у периоду пре и после Другог светског рата, посебно место заузима архитекта Драгиша Брашован. Овај креативни архитектонски геније, пионир српске модерне архитектуре, оставио је за собом богато архитектонско наслеђе. Довољно је поменути Генчићеву кућу (данас Музеј Николе Тесле), кафану „Руски Цар“, зграду Државне штампарије (данас Зграда БИГЗ-а) и хотел „Метропол“ у Београду, зграду Команде ваздухопловства у Земуну, зграду Бановине (данас Влада АП Војводине) и зграду Главне поште у Новом Саду, као и павиљоне са Светских изложби у Барселони и Милану.
Драгиша Брашован је рођен 1887. године у Вршцу, у коме је завршио основну и средњу школу. Напушта родни град и одлази 1906. године у Будимпешту где уписује Архитектонски факултет Техничког универзитета. Након завршетка студија шест година проводи радећи у познатом Архитектонском атељеу Тери и Погањ (Töri és Pogány) у Будимпешти. Након Првог светског рата прихвата место градског архитекте у Великом Бечкереку. Отуда у овим крајевима и неколико његових објеката као што су Зграда Српске банке, Соколски дом и Српска православна црква Ваведења Богородичиног у Орловату. Брашован ће доћи у Београд почетком двадесетих и са архитектом Миланом Секулићем основати фирму „Архитект“, да би од 1925. радио самостално под фирмом „Архитекта Драгиша Брашован“, пружајући искључиво пројектантске услуге. У једном тренутку ће ставити са стране своје академско образовање и упловити и актуелне стилове ар декоа и модернизма. Преломни моменат у његовом развоју, као и у смеру државног стила у архитектури, десиће се у тренутку када бива позван од стране краља Александра I Карађорђевића да осмисли павиљон у модерном стилу са којим је се Краљевина СХС представила на Светском сајму у Барселони 1929. године. Тридесетих година настаће његова чувена трилогија: зграда Бановине, Команде ваздухопловства и Државне штампарије. После Другог светског рата радио је у Пројектантском заводу југословенских железница, Пројектном заводу Србије, предузећима Србија-пројект и Југопројект, једно време и у Црној Гори. У периоду од 1959. године обављао је дужност директора београдског пројектног бироа Савремена архитектура.
Био је почасни и дописни члан Краљевског института британских архитеката (Royal Institute of British Arhitects) од 1953. године. За дописног члана САНУ изабран је 1961. Умро је у Београду 1965. године.
