Изложбу су приредили: Музеј науке и технике, Мусео назионале делла Сциенза е делла Тецница „Леонардо да Винци“ и Галерија Српске академије наука и уметности
Избор експоната: Марија Шешић
Аутор поставке: Милан Новаковић
Организација и реализација: Соња Зимонић
Ово је прва међународна изложба Музеја науке и технике, организована у сарадњи са Мусео назионале делла Сциенза е делла Тецница „Леонардо да Винци“. На изложби је приказана мање позната страна Леонардове личности – инжењерска и научничка, с обзиром да је он као уметник одавно откривен и проучен. Леонардо је био инжењер несвакидашњих способности и за то време широког образовања. У дубини свог духа био је научник – истраживач природе, тражио је суштину ствари, непрекидно проверовао све што се сматрало познатим, покушавајући да одгонетне и открије непознато.
Леонардо је био не само велики уметник и инжењер, већ и научник, филозоф и маштовити визионар – песник који је ишао испред (свога) времена и као птица летео пространствима неба или као риба – дубинама мора. Његово схватање ренесансе, поновног буђења света, чији је био весник, нагонила га је да се страсно бави преиспитивањем античке науке и са све подвргава експерименталној провери. Његово неограничено интересовање приближило га је студијама биљака и анатомије. То му открива фасцинантну сложеност природе, али је он схвата на каузалистички начин, који га доводи до уверења да у природи владају јединствени закони који све елементе, готово као у механизмима, повезују у једну функционалну целину која значи живот. Он зато своје уметничке слике доживљава само као имитацију природе, а машине и аутомате – као имитације живих бића.
Из давних времена потиче веровање обичног пука да је Леонардо био чудак који није живео као остали свет, као и да је био натпросечан да прави разне справе и машине необичних особина, баш као и слике, које људе плаше јер их тешко разликују од стварности. То је вероватно било последица његовог безбрижног детињства, лагодног начина живота на дворовима и дружења са уметницима, научницима и угледним мајсторима: није имао непосредног додира са обичним светом.
Опште карактеристике Леонардове оставштине на техничком и научном пољу су, прво, да се само условно могу систематизовати и, друго, да не постоји ниједан опис или трактат о његовим радовима који је сам написао и објавио, иако је то још од античког доба било уобичајена пракса. Уосталом, на таквим текстовима и старим и савременим, и сам Леонардо се учио и црпео идеје за своја остврарења. Такав спис би био једини материјални доказ Леонардове оригиналности и једина могућност да му се одреди место у процесу развоја научне и техничке мисли.
Уместо тога, у Леонардовој оставштини често се налазе само недовољно јасне назнаке феномена које је уочио, али често и наивне конструкције разних аутомата и компликованих машина које с муком успевамо (или не успевамо) да дешифрујемо, а не знамо ни да ли је било покушаја да се остваре. Зато се о многим његовим идејама у најбољем случају може говорити само са литерарног или ликовног становишта. Он је очевидно био геније који је, из неке унутрашње потребе, чувао од јавности своја често вредна открића, а због разбуктале маште и интересовања није имао снаге да освоји оно што је важније од мање важног и да се концентрише на једну ствар да би је довео до краја.
Вековима после Леонарда атласи његових цртежа и забележака (кодекси) представљали су само непроцењиву библиографску реткост, па зато и вредност на којој су моћници улепшавали слику о себи, а колекционари и издавачи увећавали богатство. Тако је сведочанство о његовом делу у науци и техници углавном остало замагљено у давно прохујалом времену. Зато је, нажалост, каткад бивало предмет мистификација али и злоупотребе. Практично је тек у XX веку почело, у новије време чак доста радикално, научно и стручно анализирање Леонардове заоставштине.
Милорад Ристић
