Изложбу су приредили: Музеј науке и технике Београд и Галерија науке и технике САНУ
Аутори: Зора Атанацковић и Душан Петровић, кустоси Музеја
Аутор поставке: Зоран Левић
Организатор: Ања Радаковић
Тема изложбе је геодезија, наука која се бави изучавањем облика и димензија Земље и њеног гравитационог поља, а састоји се од више различитих области у којима се користе разноврсне технике мерења.
Изложени експонати представљају различите технике и врсте мерења у геодезији и документују ширу епоху развоја геодетских инструмената и њихов допринос у процесу одређивања и представљања облика Земље. Пружају многе информације, од времена настанка - датирају од средине 19. века до друге половине 20. века, преко разноликости у врстама материјала од којих су израђени, величина и облика, до намене, од једноставних размерника за мерење дужина на картама до компликованих уређаја за мерење убрзања силе теже и одређивање положаја тачака применом вештачких земљиних сателита.
У намери да приближимо јавности ову комплексну научну дисциплину, која није позната великом броју људи већ је привилегија малобројних који се њоме баве, кустоси Музеја науке и технике Зора Атанацковић и Душан Петровић направили су ауторски избор предмета из следећих збирки Музеја: Збирка мерних уређаја МНТ.Т:6, Збирка рачунања МНТ.Т:3, Збирка оптичких инструмената МНТ.Т:125 и Збирка рударство у електропривреди МНТ.Т:85.
Овај део фонда Музеја науке и технике јавности се излаже први пут.
Међу изложеним експонатима издваја се група мерних инструмената - поклон Института за геодезију Грађевинског факултета у Београду, као и поједини експонати: комплет инварских жица „Ј. Царпентиер“ са почетка 20. века, најстарији и једини сачувани примерак у нашој земљи, глобус „Ј. Фелкл“ из 1870. године, чије је целокупно исписивање назива на ћириличном писму и многи други.
* Изложба је једним делом прилагођена слабовидим и слепим особама
По грубим проценама, у свету се свакога дана оствари до хиљаду милијарди врста мерења. То значи да готово и нема људске делатности која не започиње и не завршава се мерењем. Ова чињеница говори о целокупној моћи поступка под чијим је утицајем настала веома комплексна савремена цивилизација. Познавање поступка мерења, који у суштини представља описивање физичких система, стандардних карактеристика, физичким величинама дефинисаним одређеним бројевима, отвара врата природе, па човек добија не само могућност да је објективно опише већ и сигурност у опхођењу с њом.
Ако се има у виду разноликост мерења, не треба ни истицати чињеницу колико је било потребно знања, маштовитости и озбиљних напора од давнина да би се дошло до јединствених мерних јединица у целом свету, као и да би се решио проблем мерења неке величине на одговарајући начин. Прве мерне јединице дужине су у ствари биле антропометријске мере, или мере које су настале према дужини појединих делова људског тела. Човек је за израду предмета или грађевина користио као основу своју стопу, палац, шаку, педаљ, лакат, што је умногоме, услед различитих величина делова тела, отежавало процес мерења. Због тога се често ишло пред поглавицу, судију или владара не би ли они пресудили у споровима око валидности мере, са мање или више демократичности, јер су они различито реаговали. На пример, енглески краљ Хенри И је за јард рекао да се узме дужина од врха његовог носа до врха средњег прста испружене руке, док се у Немачкој у XВИ веку за величину стопе узимала дужина поређаних ципела шеснаест великих и малих људи, и то отприлике оним редом којим излазе из цркве. Последица таквих одлука била је постојање много локалних стандардизација, што није довело до жељеног споразумевања између житеља удаљених крајева, па је требало уложити још више напора у међународном договарању око јединствености мерних јединица.
Прелазак са посматрања на експериментално проучавање природе наметнуо је развитак најразличитијих механичких справа за контролу мерних процеса, па као резултат тих напора данас имамо на располагању мноштво мерних инструмената различитих конструкција и намене. Управо тај склоп, физичке величине – одговарајуће јединице – научне методе – мерни инструменти, представља основу за рад у збирци о којој је овде реч.
У Музеју науке и технике, под окриљем Збирке мерних уређаја, издвојила се и наметнула група мерних инструмената који су се у Музеју обрели као поклон љубазношћу Института за геодезију Грађевинског факултета у Београду. Посматрајући их пре свега са музеолошког становишта, можемо рећи да они у себи носе мноштво разноврсних и значајних информација. Следећи историјат производње, дошли смо до података да њихова израда прати период од средине 19. века па све до друге половине 20. века. Затим, поједини експонати, као што је комплет инварских жица „Ј. Царпентиер“, представљају наш најстарији и једини сачувани примерак одређене врсте инструмената, па самим тим заузимају посебно место у нашем раду. Осим тога, у анализи њихове намене наметнуо се закључак да они у комплету покривају врло широк дијапазон геодетских мерења и при томе пружају и велику прецизност у сакупљању података. Својим елегантним изгледом, са месинганим и црним деловима, изложени предмети сведоче о занатском умећу произвођача, који су, осим о техничком квалитету мерних уређаја, водили рачуна и о њиховој естетици. За нас су они у свакодневној комуникацији постали „месингано-црни“ предмети. Дакле, богатство информација, садржајна разноликост, као и сведочење о времену чији печат носе учинили су да скуп ових инструмената послужи ауторима као инспирација за представљање мерења у геодезији кроз изложбу.
У својој основној намери да представимо функцију геодезије и геодетске праксе, на почетку желимо да истакнемо то да изучавање геометрије и геодинамичких појава Земље представља полазну тачку за добијање потребних параметара прикупљених на терену различитим мерним методама и геодетским инструментима. Прича о томе „зашто, како и чиме“ геодезија мери и изучава Земљу намењена је стручној и широј јавности.
Аутори
Изложба је гостовала у Крагујевцу у периоду од 10. до 21.маја, и на Фестивалу науке 2011. године.
