Изложбу су приредили:
Галерија Српске академије наука и уметности и Музеј науке и технике - Одељење архитектуре
Аутор изложбе: Снежана Тошева
Аутор поставке: Борјана Шуваковић
Организација: Рада Маљковић, Јелена Межински и Снежана Тошева
Изложба је посвећена једном од најзначајнијих српских архитеката прве половине XX века чија се заоставштина чува у Музеју науке и технике – Одељењу архитектуре. Бранислав Којић је један од најистакнутијих поборника модерне архитектуре, као и један од најупорнијих истраживача народног градитељства.
Подсећање на знамените личности које су својим радом обележиле једно значајно раздобље пружа различите могућности тумачења и оцене стваралачког пута, уз обавезу да се њихово стварно место и значај што реалније одреде.
За разлику од многих архитеката који, нажалост, немају изграђен однос према градитељском наслеђу, као ни однос према сопственом раду, Б. Којић је, као пасионирани истраживач прошлости, савесно чувао и систематично класификовао своје планове, белешке, рукописе, дневнике са путовања и фотографије објеката. Заоставштина која се чува у Музеју науке и технике - Одељењу архитектуре.
Прошлост и садашњост су скоро увек биле подједнако заступљене у његовом пројектантском и научноистраживачком раду. Резултати проучавања прошлости у техничком, уметничком и историјском смислу били су основа за даља истраживања о развоју архитектуре: «Опредељењу за студије сеоске и градске архитектуре водио ме је само научни интерес и то не ради њихових историјских вредности, него као подлога за изналажење решења за савремене проблеме и њиховог даљег развитка».
У периоду између два светска рата Б. Којић се интензивно бавио пројектовањем и активно учествовао у културном животу престонице. Стручну афирмацију стицао је учешћем на многим конкурсима и изложбама, док је архитектуру почео врло рано да сагледава из другог угла, пишући запажене текстове о модерној архитектури и проучавањем старог градитељског наслеђа. Свестраност његове личности испољила се још на почетку каријере, када се 1921. године запослио у Министарству грађевина; током 1925. године постао је асистент на Архитектонском одсеку Техничког факултета Универзитета у Београду; од 1925. године почео је да се бави проучавањем градитељског наслеђа; 1928. године, заједно са супругом Даницом Којић, основао је пројектантски биро овлашћеног архитекте. Исте године, са Миланом Злоковићем, Јаном Дубовијем и Душаном Бабићем основао је Групу архитеката модерног правца, која је, током треће и у првој половини четврте деценије XX века, кроз различите активности, одиграла важну улогу у пропагирању и ширењу идеја модерне архитектуре.
У двадесетогодишњој градитељској каријери Којић је израдио више од сто пројеката. Осим нереализованих скица, цртежа и конкурсних радова, остварено је више од четрдесет објеката најразличитије намене, међу којима највећи број чине куће, виле и стамбене зграде. Искрено приступајући проблему, без робовања унапред утврђеним правилима, Којић је, у сарадњи са инвеститором, најчешће давао чиста решења. Истовремено је имао способност да поједностави сложене захтеве, као и да нађе непосредне одговоре на постављене задатке, што су неки истраживачи истицали као најзначајнију црту његовог градитељског лика.
После Другог светског рата престао је да се бави пројектовањем, потпуно се посветивши педагошком и научноистраживачком раду. Као професор на Архитектонском факултету у Београду, највише се бавио проблемима индустријске архитектуре и уређења села. Извршио је врло значајну реформу наставе, увео је нове предмете и написао неколико уxбеника из области пројектовања привредних и индустријских зграда и објеката сеоске архитектуре.
При сагледавању целокупног Којићевог дела посебно се мора истаћи чињеница да су теоријски и практични рад, у оквиру којих се бавио сличним проблемима, међусобно нераскидиво повезани. Искуство и знање које је стекао у истраживањима прошлости помогли су му да боље спозна универзалне принципе добре архитектуре и да са више умешности примени елементе народног неимарства на конкретне пројекте.
Снежана Тошева
