Изложбу су приредили: Музеј науке и технике, Музеј савремене ликовне уметности, Нови Сад и Галерија науке и технике САНУ
Аутори: Коста Богдановић и Борислав Јовановић
Аутор поставке: Теодора Недељковић
Организатор: Александар Петровић
Изложба приказује како се кроз историју човек односио према природи и како је тај однос дат у различитим материјалима, у камену и у дрвету у различитим временским периодима.
Ова несвакидашња изложба замишљена је над временом и начекима, над човеком и његовим исконским односом према свету који га окружује. Њени аутори су професор биологије и вајар, Коста Боградновић и археолох технике, Борислав Јовановић. Зато је она у исти мах и техничка и уметничка и еколошка, а по својој бити припада земљи на размеђу науке и уметности, по којој су одувек трагали радознали ислободни умови.
Начела људског односа према природи, о којима је овде реч, пресликавају се у свим материјалима, у камену као и дрвету, али и у свим временима, у заборављеним као и недоживљеним. мада данас историја изгледа као острво у времену које са свих страна запљускује море праисторије – ово није изложба о прошлости. У предметима старим више хиљада година можемо јасно видети обрисе и наговештај размишљања савременог света. Сагледати начела са тако великог растојања – значи схватити их. У то нас уверава и мисао Бена Ротенберга, директора Института та археометалургију у Лондону: ”У суштини и ми смо неолитски људи – нешто мало развијенији, али не много”.
Први технолог осећао је да је алат без лепог облика разоран, себичан, саможив и лишен свести да је целина нешто више од збира својих делова. Намера таквог оруђа је свладавање и подређивање природе и људи, а не склад светом који нас окружује. Усмерен и сведен само на део, алат технологићно извршава задатак, али и губи тло под ногама. О овоме је Демокрит, загледан у прошлост колико и будућност у јеној мисли рекао све: бедни разуме, твоја победа твој пораз.
Човек због вишка речи заиста може да осети нелагодност пред античким мислиоцима. Вероватно се тако осећа и сам технолошки ум окружен непрегледним мноштвом производа. При крају XX века очито је да никада није било више алата за уштеду времена, а да га човек никада није имао маће. Ако се ти алати и даље буду умножавали и усавршавали, човек ће остати сасвим без времена. Изгуран на ивицу времена, он треба да се врати у време довољно далеко да би успео да схвати шта је изгубио и да нађе оно што је давно заборавио – лепоту, једноставност и меру поступака којим је обликовао природу тражећи склад са собом. Можда је нешто од тога скривено и у овој изложби.
Александар Петровић
